Arhiva | recenzije RSS feed for this section

NOFX – Stoke Extinguisher #recenzija

30 nov
Fat Wreck Chords
2013

Mini album ’Stoke Extinguisher’ je samo skup već objavljenih sa samo jednom novom pesmom. Besramni pokušaj NOFX da zarade na naivnošću mladih fanova…
Naslovna „Stoke Extinguisher“ otvara izdanje, klasičan NOFX zvuk sa jasnom porukom ’What A Fuck Is Wrong With ME?!’. Obradu Tony Sly-ove „The Shortest Pier“ smo već čuli na albumu posvete preminulom vođi No Use For A Name. Disk je objavila kuća Fat Wreck Chords u vlasništvu Fat Mike-a koji je idejni tvorac projekta i organizator. Demo verzija „I Believe in Goddess“, izuzetno provokativne i žestoke pesme, se originalno našla na singlu za „Ronnie & Mags“ sa ’Self Entitled’ albuma iz 2012.
Fantastična „My Stepdad’s a Cop and My Stepmom’s a Domme“ je originalno objavljena kao singl samo za članove fan kluba. Ako ste dobri sa englskim jezikom pronađite tekst ove pesme, veoma će vas nasmejati ali i zamisliti jer je Fat Mike ovo napisao iz perspektive njegove ćerke čiji su roditelji razvedeni tako da joj je očuh policajac i maćeha (Mike-ova žena) je dominatrix dama a sličnosti između ta dva opredeljenja su nepobitne.
Sa božićnog singla ’Xmas Has Been X’ed“ / „New Year’s Revolution’ dve pesme „Wore Out the Soles of My Party Boots (2012 version)“ i „New Year’s Revolution“ su se našle na ’Stoke Extinguisher’.

Umesto zaključka, deo teksta pesme New Year’s Revolution:
Forget about old acquaintance / Instead we honor flagrance / This night is so clichéd
We mix day-old traditions / With random premonitions / A futile charade
Forget about justice / Forget about wars / Forget about future / The government ignores
Fuck your resolution / Fuck your annual / Fuck your optimism / It just sounds so banal

We’re gonna make a New Year’s Revolution…

Blaze Bayley – Soundtracks Of My Life #recenzije

10 nov
2013

Prosto je tužno kako se heavy metalzajednica ophodi prema nekim izvođačima. Blaze Bayley je posle par godina u Iron Maiden objavio neke albume koji su svakako bolji od onih koje je taj bend objavljivao posle njega ali sve je to uzalud. ’Soundtracks Of My Life’ sadrži trideset pesama koje su pevaču najznačajnije iz dosadašnje karijere.
Ovom kompilacijom Bayley skreće pažnju na svoju solo karijeru. Pesme sa Iron Maiden se ne nalaze na albumu, mada ni na Iron Maiden kompilacijama nema pesama sa Bayley-om. Jedino je „Clansman“ u novom aranžmanu uspela da se nađe na drugom disku.
Sve sami hitovi se ređaju od starta ovog izdanja „Man Who Would Not Die“, „Ghost In The Machine“ singlovi koji su ostali u senci nekih mnogo slabijih u vreme kada su objavljeni. Poetična „Stare At The Sun“ od skoro osam minuta pokazuje raznolikost u muzici ovog pevača, kao i sledeća „Robot“ – suprotno od prethodne odlazi u speed metal. Prvi disk je retrospektiva pet studijskih albuma koje je Blaze snimio sa bendom. Pesme nisu hronološki povezane tako da može da se čuje i razlika u produkciji bez obzira što je čitav materijal nanovo remasterizovan. Promena saradnika u bendu tokom godina se najbolje primećuje u aranžmanima pesama, novije na kojima se manje radilo od onih sa početka solo karijere. Ono što će nekome ko se prvi put susreće sa Bayley-em solo biti zanimljivo je da njegove pesme nisu kopija Maiden materijala već su dosta originalne.
Na drugom disku se nalazi i materijal koji je Blazeradio sa Thomas Zwijsenom akustično: „Russian Holiday“ i „Clansman“ su zanimljiva kombinacija karakterističnog vokala Bayley-a sa akustičnom gitarom bez ostatka benda. Jedina iz Wolfsbane perioda (prvi bend pevača sa kraja osamdesetih, početkom devedesetih) je „Tough As Steel“ ali u koncertnoj verziji snimljena 2002.
Pesme kao „Living Someone Else’s Life“, „The Day I Fell To Earth“, „Motherfuckers R Us“ su do sada objavljene kao bonusi na nekim diskovima. Kao gost bendu Sinnergod snimio je „Wonderful Life“ koja se takođe našla na kompilaciji. Disk zatvaraju dve nove numere „Hatred“ i „Eating Children“ koje je snimio sa producentom izdanja i nekadašnjim gitaristom benda Black Symphony, Rick Plaster-om.
Blaze Bayley je bio dovoljno hrabar ili lud da zameni Bruce Dickinson-a u Iron Maiden i uradio je odličan posao. Njegova karijera je imala više padova nego uspona, potpuno nezasluženo. Činjenica da ne treba imati samo dobre pesme, već i lepo lice, moćni menadžment, jakog izdavača…

Black Flag – What The… #recenzija

10 nov

SST
2013

Prvo: za sve one koji kažu da Black Flagne mogu bez Henry Rollins-a neka nastave da žive u prošlosti mi ostali koji živimo u sadašnjosti i gledamo u budućnost možemo da uživamo u ’What The…’ opušteno kako i zaslužujemo.
Posle, samo, 28 godina pauze Greg Ginn je rešio da nastavi sa Black Flag, sedmi album ’What The…’ sadrži 22 pesme i traje 42 minuta. Prvo što je zasmetalo „čistuncima“ je omot (pogledati sliku levo), koji je delo Ron Reyes-a pevača. Za razliku od prethodnih naslovna strana, na novom izdanju je zelena faca koja podseća na likove South Park-a i deluje veoma neozbiljno. Mislim da je mnogo važnija muzika benda od omota njihove ploče!
Hardcore Punk u svom najboljem izdanju. Brze i moćne pesme sa jasnom porukom. Prva koja se izdvaja je „Down In The Dirt“ koja je i poslužila kao singl. Nema potrebe izdvajati pesme jer je ovaj album celina koja treba tako da se i upotrebljava ali…
It’s So Absurd“  – kratka i direktna; „Get Out Of My Way“ – jasna poruka; „Outside“ –umeju i da uspore; „Give Me All Your Dough“ – veoma konkretna; „Off My Shoulders“ – dokaz da nisu više mladi…
Nadam se da niko nije očekivao remek delo koje će da zaseni stari materijal jer je to nerealno. ’What The…’ je odličan album za sve ljubitelje stare škole HC-a. Ovo će biti i izvrstan početak sa upoznavanjem Black Flag-a za neke nove fanove. Ovo nije retro album ali svakako nije ni pokušaj prilagođavanja modernim HC trendovima ili (daleko bilo) modernim rock trendovima.

Five Finger Death Punch – The Wrong Side of Heaven & the Righteous Side Of Hell, Vol. 2 #recenzija

9 nov
Prospect Park
2013

Američke patriope poznatije kao Five Finger Death Punch objavili su nastavak svog albuma, predugog imena. U situaciji kada se ne živi od prodaje albuma najbolje je iskoristiti trenutnu popularnost benda i duplirati zaradu objavljivanjem dva albuma srednjeg kvaliteta. Karakteristično za FFDP je da baš ne mogu da se odluče za jedan pravac, nekad su groove, po malo trash ili samo heavy ali im najbolje ide pravljenje ljigavih balada.
‘The Wrong Side of Heaven & the Righteous Side Of Hell, Vol. 2’ sadrži infantilne tekstove sa šablonskim naslovima koji kao da su delo napaljenog tinejdžera. Površno i bez ikakvog smisla oslanjaju se na frazama o životu i smrti i što češće korišćenje reči „Fuck“!
Sve što smo već čuli na Volume 1 na žalost slušaćemo i na Volume 2. Preko-producirani vokali sa prenaglašenim gitara, bubnjevima koji zvuče kao da nije svirao čovek (ta divna Pro-Tools generacija).
Nekoliko balada na Volume 2 je ipak previše, još ako se uzme u obzir da je prvi singl „Battle Born“ takođe balada. Posebno se izdvaja ekstra ljigava „Cold“ (to ni Whitesnake ne bi snimio krajem osamdesetih). Heavy Metal nije pravac koji podržava balade, bendovi kao FFDP to rade samo zbog zarade, ništa više.
Za razliku od Volume 1. Ovaj album je ipak živahniji, da ne kažem „žešći“ ali od pesme do pesme ponajvljaju se isti refreni, rifovi…
Obrada „House Of The Rising Sun“ koja zatvara album je možda i nešto najgore što se pojavilo ove godine ali od FFDP se bolje i ne očekuje.
Five Finger Death Punch predstavljaju sve ono što je loše u heavy metal muzici, grubijanski pristup koji ovaj bend voli da iskazuje nije ono što treba da je u prvom planu kada je ovaj pravac u pitanju. Na žalost mnogi koji zaslužuju pažnju ostaju u senci baš zbog ovakvih koji nemaju predrasuda ni da podrže zakone o upotrebi oružja ili da se slikaju sa kontroverznim političarima. Pesme FFDPne sadrže ni jednu poruku, ovo je bend koji živi od ljudske gluposti o nasušnoj potrebi ka senzacionalizmu.

Less Than Jake – See The Light #recenzija

8 nov
Fat Wreck Chords
2013

Veterani ska punk-a se vraćaju svom prepoznatljivom zvuku. Ono što se kod njih voli to se i čuje na ’See The Light’, dovoljno ska, dovoljno punk-a, ne malo trube i dosta gitare…
Od uvodne „Good Enough“ prepoznajete taj osećaj, Less Than Jake onakvi kakve volimo, bez nepotrebnih eksperimenata (kao na nekim prošlim izdanjima). Izuzetno puno melodije kao sastavni deo ovog izdanja kao da ima za zadatak da vam vrati osmeh na lice, jer muzika Less Than Jaketo i može. Prvi singl „My Money is on the Long Shot“ prosto odskače i izdvaja se kao pravi potencijalni hit ovog diska. Zanimljivo da na čistim punk pesmama (npr. „Jump“, „The Troubles“, „American Idle“) dosta podsećaju na NOFX, što naravno ništa nije čudno ali je zanimljivo… Dobar deo albuma je dosta žestok, gitara i glas Chris DeMakes-a su u prvom planu na tim pesmama.
Lagana „Do The Math“ je u reaggae / punk fazonu, potencijalni singl je vesela „John the Baptist Bones”. “Give Me Something to Believe In, Inc.” je toliko dobra da bi uz nju moglo čak i da se pleše…

Muzika ovog benda je dosta specifična i možda je njihova fan baza mala, u odnosu na neke druge, ali oni se iskreno bave ovom profesijom. Veoma je lako menjati stilove, prilagoditi se trendovima imati hit za jednu sezonu. Less Than Jake su pokušali i drugačije ali su se vratili onome što im najbolje leži, ska punk do smrti…

AFI – Burials #recenzija

15 okt

Republic

2013


Povratak AFI na muzičku scenu posle četiri godine i relativno neuspešnog ‘Crash Love’ iz 2009. U međuvremenu Davey Havok i ostatak benda su se pomirili sa demonima koji su ih opsedali ali su i pronašli nove. Klišei koji su se našli na nekim prošlim izdanjima ostali su tamo jer ih na ‘Burials‘ nema.
Mračan start albuma u kratkoj „The Sinking Night“ samo kao uvod u još mračniju „I Hope You Suffer“prvi singl. Gothic punk, besni glas Havok-a, morbidan gitarski zvuk Paget-a … kao da ne slušamo AFI! Drugi singl „17 Crimes“ donosi totanu suprotnost i klasični punk zvuk ovog benda, stari fanovi će biti veoma zadovoljni.
„A Deep Slow Panic“ jedna od uvodnih pesama albuma odlično spaja agresivne i emotivne elemente ovog benda.
‘Burials‘ je podeljen između gothic punk i HC/punk pesama, npr. „No Resurrection“ je odličan primer gothic segmenta dok je „Anxious“ jedna od klasičnih AFI numera pre ‘Decembreunderground’ perioda.
Čitav album je pun energije, nema balada ni emo momenata, čak se i sporije pesme do kraja pretvore u žestoke hitove, npr. „The Conductor“ (inače deo ove pesme je iskorišćen za prvu najavu novog materijala) od laganog početka preraste u žestoku harmoničnu himnu.
Iznenađenje su pop punk kao „Heart Stops“ i „Greater Than 84“.
Industrial „The Embrace“ ispred brze „Wild“ dok „The Face Beneath the Waves“ zatvara ‘Burials‘ maestralno, gothic punk u svom najbojem izdanju.

Mračan album i ne baš materijal koji može da se dopadne svakome posle samo jednog slušanja ali svakako jedan od najkompletnijih AFI albuma. Iskusno su izbegli aktuelne trendove i uradili album koji može da se sviđa i starim i novim fanovima. Glas Davey Havok-a je prosto maestralan, emotivan kada treba, besan na većini pesama. Ritam sekcija besprekorna kao i uvek dok gitara Jade Puget-a kao da se drži po strani i ulazi samo kada je neophodno baš onako kako i zahteva ovakva muzika.

Paul McCartney – New #recenzija

13 okt
Virgin
2013

Neverovatno je odakle Sir Paul McCartney-u toliko energije i inspiracije za ovako kvalitetne pesme. Njegov šesnasti solo album, a treba uzeti u obzir da pored rock i pop materijala Sir Paul objavljuje i albume klasične i elektronske muzike i gostuje drugima na njihovim izdanjima. Čovek ima 71 godinu!
Nema odmora za legendarnog The Beatlesbasistu a nema potrebe ni pisati o kvalitetu albuma ’New’. Dvanaest novih pesama, četiri različita producenta…
Od uvodne „Save Us“ se čuje da je Sir Paul prizvao neke stare demone i vratio se u neka prošla vremena ali na moderan način. Sve što očekujete od McCartney-evog albuma možete da čujete na ’New’, pesme koje podsećaju na The Beatles, Wings, predivne balade, čak i blues.
Fascinantno u vezi Paul McCartney-a je da on nikada nije mario za top liste i laku zaradu zato je uvek bio u senci nekih drugih. Godinama je mrtvi John Lennonbio popularniji od živog McCartney-a. Čini se da što je stariji da je i popularniji.
Najbolje od svega je što on i dan danas šeta ulicama (New York-a) bez telohranitelja, sam. Vozi se gradskim prevozom a kada mu dođe do toga čak i zapeva sa prisutnima.
Veliki humanitarac i filantrop a pre svega veliki umetnik!
Nikako ne treba izdvojiti neku od pesama sa ’New’:
Alligator, On My Way To Work, New, Everybody Out There, imaju za zadatak da nas vrate u vreme The Beatles
Road, Looking After Her, Appreciatesu moderne elektro pop pesme
Queenie Eye, Save Us, I Can Betsu u new wave maniru
Early Days, Hosanna – balade
Trebao bi da postoji zakon po kome bi bilo zabranjeno recenzirati albume Sir Paul McCartney-a, taj čovek je rock muzici dao više nego bilo ko drugi. Ma koliko da je neki njegov album loš daleko je bolji od gomile koji su se pojavili te iste godine i sigurno pokupili priznanja od pristrasnih muzičkih medija.

Jedan i jedini Sir Paul McCartney!


Brett Detar – Too Free To Live #recenzije

12 okt

Drugi album country/folk kauntautora Brett Detar-a iz Amerike. U odnosu na debitanski ‘Bird in the Tangle’ novo izdanje ‘Too Free To Live‘ je svakako korak napred.
Country nikada nije bio muzički pojam vredan pomena u ovom delu Evrope ali zahvaljujući izvođačima kao Levon Helm, Willie Nelson, Kriss Kristoferson ovaj žanr je postao zanimljiv i širom auditorijumu. Brett Detar je jedan od tih koji nastavlja tradiciju velikana i doprinosi da američki folk ne bude nešto što vas je sramota da priznate da slušate.

Ovaj album otvara izuzetno živahna, naslovna „Too Free To Live„, totalno neočekivano od Detar-a upliv u country rock vode. Nastavlja tužnom i poetičnom „A Soldier’s Burden“ koja ima za zadatak da prenese jasnu i snažnu poruku o besmislenosti rata. „Satan’s Foot On My Neck“ donosi blues rock u do sada najenergičnijoj pesmi od čoveka kome je dovoljna akustična gitara i njegov glas, ovog puta iza sebe ima kompletan bend sa električnim orguljama. Na svakoj od pesama jedan od sastavnih instrumenata je i pedal steel gitara, koja vodi kroz „Losers Baby“ baladu, na ovu pesmu treba posebno obratiti pažnju zbog Brett-ovog fantastičnog vokala. Balade su svakako nešto u čemu se pevač najbolje snalazi tako da ne čudi što ih je najviše na ovom albumu: električna „Broken Hymn“ i prave country balade „Your Heart Grows More Heartless Each Day“ i „Tried To Hate The Angels„.
Spora blues „Damaged Girl“ unosi malo ironije u dosta ozbiljan materijal. Šta je country bez bendžoa „Please Don’t Go Away Like That“ je tu da to ispravi, uz veseli ritam još jedan od neočekivanih momenata ovog izdanja.
Apsolutni vrhunac ovog albuma je u poslednjoj „I Can See The Darkness„, uz vokal i klavir Brett Detar je uspeo da prenese svu emotivnost iz teksta pesme. Koliko je on napredovao kao umetnik u ovoj pesmi može najbolje da se čuje.

Odlično se snalazio u alternativnom rock-u sada je izuzetan country/folk izvođač. Ovo nije žanr koji može da donese veliku popularnost i slavu i Detar je toga i svestan zato je sva njegova muzika besplatna i može da se preuzme sa njegovog sajta. Ono što mnogi ne znaju o ovom žanru je da nije poenta snimiti muziku i tekst nego ispričati priču pesmom. Detar to odlično radi i njegove priče vredi slušati!


https://www.facebook.com/BrettDetarMusic
Download novog albuma ‘Too Free To Live’

A Day To Remember – Common Courtesy #recenzija

9 okt
http://www.adtr.com/
2013

Peti album A Day To Remember je konačno objavljen posle dvogodišnje tužbe protiv izdavačke kuće i parnice koja još uvek nije završena ali je bend dobio odobrenje od suda da objavi ’Common Courtesy’. Sve što volite kod ovog benda se spojilo u ovom izdanju ali sada sve zvuči mnogo konkretnije i glomaznije.

Mešavina pop punka i metalcore-a i to po principu jedan pesma jedan žanr nije nešto što svako može da pokuša i da uspe u tome ali A Day To Remember u tome uspevaju iz albuma u album. ’Common Courtesy’ zaista nije ništa novo u diskografiji američke grupe ali je svakako stepenica više u odnosu na prošla izdanja. Ovaj bend je spreman za velike stvari i to pokazuju pesmama kao „End Of Me“.
Konkretne pop punk melodije se čuju od starta albuma i pesmama: „City Of Ocala“ – posvećena njihovom rodnom mestu, odlična „Right Back at It Again“ koja je i jedan od singlova. Već na trećoj „Sometimes You’re the Hammer, Sometimes You’re the Nail“ kombinuju metalcore sa pop punk refrenom dok je sledeća „Dead & Buried“ totalni metalcore sa fenomenalnim refrenom.
Posvetili su se i snimanju nekoliko balada, koje se odlično uklapaju u celinu ovog izdanja ali svakako i bacaju svetlo na komercijalnije momente u njihovoj muzici: „I’m Already Gone“, „I Remember“.
Da albumom ’Common Courtesy’ ciljaju i na širu publiku pokazuju i rock himne „Best Of Me“, „Life @ 11“, „I Surrender“.
Jedan od najočekivanijih albuma ove sezone svakako nije razočarao. Sve što prosečan obožavatelj A Day To Remember očekuje od njih to je i dobio. Jeremy McKinnon i ostatak benda su se pošteno potrudili oko ’Common Courtesy’albuma i nesumnjivo da će u narednom periodu njihova fan baza postati mnogo veća.

Pearl Jam – Lightning Bolt #recenzija

8 okt
Monkeywrench, Republic
2013

Bilo bi lako napisati: novi Pearl Jam je loš jer nema više pesama kao „Jeremy“… Album jeste loš ali je problem mnogo veći od stila kojim se bend iz Sijetla danas kreće.
Poslednji izuzetan album ovog benda je bio ’No Code’ iz 1996. Tada su poslednji put imali hrabrosti da probaju nešto novo i drugačije. Posle toga prepustili su se tokovima i svirali ono što publika od njih očekuje. Pankoidne pesme kao najavni singlovi se smenjuju od albuma do albuma: Do The Evolution, The Fixer ili danas „Mind Your Manners“… Sve je to „prežvakavanje“ iste teme.
Balade po kojima je Pearl Jam nekada bio poznat na ’Lightning Bolt’ albumu čine više od polovine materijala. Svaka od njih je snimljena bez ikakve ideje, emocije, potrebe…
Eddie Vedder-ov stil pevanja stagnira kao i muzika njegove grupe. Ista forma se ponavlja na svakom novom izdanju, sve smo to čuli još krajem devedesetih…
Na žalost kako to ide u ovom svetu, ovaj album će mnogi veličati, sigurno će dobiti i nekoliko Gremi nagrada za najbolje rock izdanje. Pearl Jam će održati novu turneju zbog koje su i snimili ovih 12 pesama. Na ’Lightning Bolt’ nema ničega što već niste čuli na zadnja tri Pearl Jam albuma ali i nema ništa zanimljivog. Ne verujem da će neka od novih pesama postati veliki koncertni hit jer i sa prošla nekoliko albuma nema pesama koje mogu da stanu rame uz rame sa nekim starim i dobrim hitovima.
Sasvim nepotrebno ali uporediti Pearl Jamsa npr. Manic Street Preachers, oba benda počela u slično vreme, muzika im nije mnogo različita. Ali Velšani i dalje stoje čvrsto i dalje imaju šta da kažu svojim pesmama, dok Pearl Jam to više nemaju.
Ipak dobro je što su Pearl Jam objavili ’Lightning Bolt’ jer konačno više neće ’Backspacer’ da bude njihov najgori album!
%d bloggers like this: